Saproksilni kornjaši su kukci koji su vezani uz živo, ali i mrtvo ili umiruće stablo. Uključeni su u procese raspadanja drvne mase i ovisni o tom procesu te kao takvi imaju glavnu ulogu u razgradnji i recikliranju hranjivih tvari u prirodi.
Sama riječ saproksilan označava organizam koji živi u trulom drvu: grčki sapro = trulo, xylo =drvo. Saproksilni organizmi su vezani u jednom dijelu svog životnog ciklusa o mrtvim ili umirućim stablima bilo da su stajaća ili pala na tlo, ili na deblima koje nastanjuju gljive ili druge saproksilne vrste. U definiciju se uključuju i zdrava stabla koja proizvode mrtvu tvar (otpale grane, unutrašnje truljenje…)
Saproksilni kornjaši svojim životnim ciklusom ovise o ovakvim starim stablima koja padnu i prirodno umiru, jer se njihove ličinke hrane mrtvom drvnom masom ili se jednostavno odrasle jedinke skrivaju pod korom i u trupcima. Vrlo malo beskralježnjaka, tako i kornjaši mogu se direktno hraniti drvom (celulozu i lignin) tako da se većina zapravo oslanja na simbiotske mikroorganizme koji imaju nužne enzime za probavu drva.
Saproksilni kornjaši nisu srodna skupina kukaca, već zapravo predstavljaju ekološku skupinu koja vezanu uz drva. Ta grupa za sada obuhvaća 21 porodicu u Europi.
PRATITE NAS NA FACEBOOKU I INSTAGRAMU!
U saproksilne kornjaše spadaju neki od naših najpoznatijih kukaca. Obični jelenak (Lucanus cervus) jedan je od naših najvećih kukaca. Poznat je po svojim rogovima, odnosno povećanim donjim čeljustima nalikuju na jelenje rogova, otud im i ime. Mužjaci se s tim rogovima bore za premoć. Strizibube (Cerambycidae) se česti saproksilni kornjaši. Velika hrastova strizibuba (Cerambyx cerdo) tek je nešto manja od jelenka. Mužjaci imaju jako dugačka ticala, dok su kod ženki tek nešto kraća. Odrasli kukci preživljavaju otprilike tri od šest tjedana, dok ličinke žive tri do pet godina, hraneći se drvom pod korom. Alpska strizibuba (Rosalia alpina) je predivne sivoplave boja s cnim točkama, a slična je i nešto krupnija velika četveropjega cvilidreta (Morimus funereus). Mirišljavi samotar (Osmoderma eremita, iz skupine truležara, Scarabaeidae) vezan je uz duplje na starim hrastovima gdje se razvijaju ličinke. To je vrsta koju nalazimo na podosta staništa, ali je male brojnosti.
Za saproksilne kornjaše su naročito važne stare šume, gdje stabla umiru od starosti, bolesti ili nevremena. Padaju na tlo, ali to nije samo mrtvo drvo te to je dom za mnoga bića koja ga pomalo razgrađuju. Stoga opstanak ovih kukaca ovisi o starim šumama koje se ne gospodare, a posebno su važne naše prašume.
O autoru
